Ponekad ima previše slučajnosti da bi bila slučajnost. Pomenete određeni brend kafe u razgovoru, a nekoliko sati kasnije naiđete na reklamu za njega.
Neko vam preporuči odličnu letnju destinaciju, a već narednog trenutka društvene mreže su pune turističkih ponuda baš za to mesto. Nije ni čudo što mnogi veruju da ih telefon tajno sluša.
Međutim, kada su stručnjaci za sajber bezbednost analizirali više od 17.000 Android aplikacija kako bi utvrdili da li aktiviraju mikrofon bez dozvole korisnika, nisu pronašli dokaze o tajnom snimanju razgovora.
Problem postoji i sa praktične strane: za neprekidno slanje audio zapisa bilo bi potrebno oko 130 megabajta podataka dnevno po korisniku. Na globalnom nivou, takva potrošnja podataka i baterije bila bi lako uočljiva.
Apple, Google i Meta navode da ne koriste podatke sa mikrofona za ciljano oglašavanje.
Čak i u slučaju tužbe povezane sa nenamernim aktiviranjem sistema Siri, dokumenti su pokazali da audio snimci nisu korišćeni za kreiranje marketinških profila niti su prodavani trećim stranama.
Istina je, na neki način, još uznemirujuća: algoritmi su postali toliko dobri u predviđanju ljudskog ponašanja da prisluškivanje često nije ni potrebno.
Savremeni sistemi oglašavanja oslanjaju se na ogromne količine podataka – lokaciju, istoriju pretrage, kupovine, korišćenje aplikacija i aktivnosti na društvenim mrežama.
Na primer, ako provedete deo dana sa osobom koja je nedavno istraživala određenu turističku destinaciju, sistemi mogu registrovati da su vaši uređaji bili na istoj lokaciji. Na osnovu toga zaključuju da postoji povezanost između vas i počinju da vam prikazuju sličan sadržaj i reklame.
Zbog toga se često stiče utisak da telefon „sluša“ razgovor, iako je reč o zaključcima izvedenim iz postojećih podataka.
Psiholozi ovaj efekat povezuju sa fenomenom poznatim kao iluzija učestalosti ili Baader-Meinhof fenomen. Svakog dana prolazimo pored stotina reklama koje ne primećujemo.
Međutim, kada govorimo ili razmišljamo o nekom proizvodu, on postaje fokus naše pažnje. Kada se ubrzo nakon toga pojavi reklama za isti proizvod, deluje kao neverovatna slučajnost, iako je možda bila prisutna i ranije.
Kompanije koje trguju podacima raspolažu ogromnom količinom informacija prikupljenih putem korišćenja aplikacija, dozvola koje korisnici odobravaju, praćenja aktivnosti na internetu i različitih analitičkih alata.
Istraživači bezbednosti čak su otkrili aplikacije koje u pozadini tajno prave snimke ekrana korisnika, što predstavlja direktno narušavanje privatnosti i ne zahteva nikakvo audio snimanje.
Zaključak je da tehnološke kompanije često nemaju potrebu da slušaju šta govorite – ono što radite na svojim uređajima već im pruža dovoljno informacija.