Za Mokene iz jugoistočne Azije, more pruža gotovo sve što je čoveku potrebno.
Ono im obezbeđuje hranu i mesto za život, pod uslovom da poseduju čamac, koji je neophodan za ovakav način života.
Pripadnici ove nomadske grupe poznati su po tome što lutaju Andamanskim morem, duž obala Tajlanda i Mjanmara.
Mokeni putuju malim, ručno izrađenim drvenim čamcima koji se nazivaju „kebanzi“. Pomoću njih vešto love ribu i sakupljaju školjke, koristeći jednostavna koplja i izuzetnu sposobnost da dugo zadrže dah pod vodom.
Mokenke se uglavnom udaju još kao tinejdžerke. Prema tradicionalnim shvatanjima, idealno je da se devojke udaju nakon prve menstruacije i da sa svojim partnerom ostanu do kraja života.
Međutim, pre nego što oženi devojku, pripadnik plemena mora da se dokaže i njoj i njenim roditeljima, i to ritualom kojim pokazuje svoju veštinu izrade čamca „kebanzi“.
Razvoj turizma i promene zakona doveli su do toga da Mokeni počnu da menjaju mesta boravka, ali uglavnom nastoje da sačuvaju svoj tradicionalni način života.
Bili su primorani da napuste svoje domove na čamcima i osnuju naselja na samoj obali.
Mala grupa Mokena i dalje se opire promenama koje donosi moderno doba, pa nastavlja da živi nomadskim načinom života, barem tokom većeg dela godine.
Oni i dalje odlaze na kopno na tradicionalan način i tamo se kratko zadržavaju tokom kišne sezone.
Mokeni se rađaju, žive i umiru na svojim čamcima – barem tako razmišljaju oni koji se bore da sačuvaju tradiciju staru 4.000 godina.
Legenda kaže da je prvi Moken bio drevni kralj Gaman, koga je žena, nakon njegove nevere, proterala sa ostrva i primorala da živi na moru u čamcu.
Mokeni danas ne poseduju mnogo toga. Žive od mora, svakodnevno love ribu i sakupljaju školjke kako bi obezbedili hranu.
Sve što im preostane, a trude se da viškova bude što manje, prodaju u kineskim ribarnicama koje se nalaze u okolnim vodama.