Ovo su imena trojice inženjera koji su u ronilačkim odelima sišli ispod užarenog nuklearnog reaktora u Černobilju i spasili čitavu Evropu: Aleksej Ananenko, Valerij Bespalov i Boris Baranov.
Ova trojica ljudi spasila su milione stanovnika sveta.
Černobilj je mogao da se pretvori u još strašniju katastrofu da nije bilo samopožrtvovanja ovih heroja, za koje većina ljudi nikada nije ni čula.
Samo pet dana nakon eksplozije, 1. maja 1986. godine, sovjetske vlasti u Černobilju došle su do zastrašujućeg otkrića: jezgro eksplodiranog reaktora i dalje se topilo.
Jezgro je sadržalo 185 tona nuklearnog goriva, a nuklearna reakcija nastavila se alarmantnom brzinom.
Ispod tih 185 tona rastopljenog nuklearnog materijala nalazio se rezervoar sa pet miliona galona vode. Elektrana je koristila vodu kao sredstvo za hlađenje, a jedino što je odvajalo topljeno jezgro reaktora od vode bila je debela betonska ploča.
Rastopljeno jezgro polako je probijalo ovu ploču, spuštajući se prema vodi u usijanom toku rastopljenog radioaktivnog metala.
Ako bi ovo vrelo jezgro reaktora došlo u kontakt sa vodom, izazvalo bi ogromnu eksploziju pare kontaminirane radijacijom. Posledica bi mogla da bude radioaktivna kontaminacija velikog dela Evrope.
U poređenju sa tim, prva eksplozija u Černobilju izgledala bi gotovo beznačajno.
Novinar Stephen McGinty napisao je:
„To bi dovelo do nuklearne eksplozije koja bi, prema proračunima sovjetskih fizičara, izazvala isparavanje goriva u još tri reaktora, sravnila sa zemljom područje od 200 kvadratnih kilometara, uništila Kijev, zagadila vodovodni sistem koji koristi 30 miliona ljudi i učinila severnu Ukrajinu nenastanjivom tokom jednog veka.“
Fakultet za ruske i azijske studije izneo je 2009. godine još mračniju procenu. Prema toj analizi, ukoliko bi rastopljeno jezgro stiglo do vode, eksplozija koja bi usledila „uništila bi polovinu Evrope i učinila Evropu, Ukrajinu i delove Rusije nenastanjivim oko 500.000 godina“.
Stručnjaci na terenu videli su da topljeno jezgro ubrzano nagriza betonsku ploču i da se iz minuta u minut približava vodi.
Inženjeri su hitno razvili plan kako bi sprečili moguću katastrofu.
Odlučeno je da tri čoveka uđu u poplavljene prostorije četvrtog reaktora sa ronilačkom opremom.
Njihov zadatak bio je da pronađu ventile i otvore ih kako bi voda iz rezervoara istekla pre nego što jezgro dođe u kontakt sa njom.
Za milione ljudi u tadašnjem SSSR-u i širom Evrope, kojima je pretila neposredna opasnost od smrti, bolesti i radioaktivnog zagađenja, to je bio odličan plan.
Za same ronioce, međutim, situacija je bila potpuno drugačija.
U tom trenutku verovalo se da na planeti ne postoji opasnije mesto od rezervoara ispod četvrtog reaktora.
Svi su bili svesni da će svako ko uđe u taj radioaktivni prostor možda uspeti da izvrši zadatak, ali da verovatno neće dugo poživeti nakon toga.
Sovjetske vlasti objasnile su dobrovoljcima sve okolnosti – opasnost od nove eksplozije, plan za njeno sprečavanje i posledice kojima će biti izloženi.
To je praktično značilo gotovo sigurnu smrt od posledica radijacije.
Ipak, trojica muškaraca dobrovoljno su se prijavila.
Bili su to viši inženjer, inženjer srednjeg nivoa i nadzornik smene.
Zadatak nadzornika bio je da nosi podvodnu lampu kako bi inženjeri mogli da pronađu ventile koje treba otvoriti.
Sledećeg dana trojica heroja iz Černobilja obukla su ronilačku opremu i zaronila u smrtonosni bazen.
Prostorije su bile u mraku, a svetlost baterijske lampe postajala je sve slabija i povremeno se gasila.
Kretali su se kroz mutnu tamu, ali ventile nisu uspevali da pronađu.
Trudili su se da posao obave što brže jer je svaka minuta provedena pod vodom značila dodatnu izloženost radijaciji.
Ipak, ventili za odvod nisu bili na vidiku.
Potraga je nastavljena iako je postojala opasnost da se svetlo svakog trenutka ugasi i da ostanu potpuno zarobljeni u mraku.
Na kraju se upravo to dogodilo.
Lampa je pregorela, ali tek nakon što je njen snop nakratko osvetlio jednu cev.
Inženjeri su je primetili i znali da vodi do ventila koje traže.
U potpunom mraku doplivali su do mesta gde su poslednji put videli cev.
Držeći se za nju rukama, počeli su da se kreću prema ventilima.
Nije bilo svetla.
Nije bilo zaštite od radioaktivnog zračenja.
Ali negde u tom mraku nalazila su se dva ventila koja su mogla da spasu milione ljudi.
Konačno su ih pronašli.
Otvorili su ventile i voda je počela snažno da otiče.
Rezervoar je počeo ubrzano da se prazni.
Kada su se trojica muškaraca vratila na površinu, posao je bio završen.
Radnici i vojnici dočekali su ih kao heroje, što su zaista i bili.
Prema svedočenjima, ljudi su doslovno skakali od sreće.
Tokom narednog dana svih pet miliona galona radioaktivne vode isteklo je iz prostora ispod četvrtog reaktora.
Kada je rastopljeno jezgro konačno stiglo do tog dela postrojenja, vode više nije bilo.
Druga eksplozija je izbegnuta.
Analize sprovedene nakon događaja slažu se u jednom: da trojica dobrovoljaca nisu ispraznila rezervoar, posledice bi bile katastrofalne, sa stotinama hiljada ili čak milionima ugroženih života.
Živote ogromnog broja ljudi spasila su samo tri čoveka.
Mnogi heroji kroz istoriju odlučili su se na žrtvu za dobrobit drugih, iako su imali male šanse da prežive.
Ali ova trojica ljudi verovala su da šanse gotovo ne postoje.
Ipak su zaronili u dubinu, spremni da rizikuju sve kako bi sprečili novu katastrofu.
Još jednom, vredi zapamtiti njihova imena: Aleksej Ananenko, Valerij Bespalov i Boris Baranov.